ЉУБАВ ЈЕ СВИМА ПОТРЕБНА

Неко је веома паметан, а неко и свира клавир.
Неко даје голове.
Неко уме да «срфује» по интернету.
Неко говори страни језик.
Неко пише песме.
Неко има рођаке у Београду, а неко на мору.
Неко је висок и има плаве очи.
Нека девојчица је плава и има коврџаву косу, а нека друга има равне шишке.
Неко дете носи протезу јер су му крупни, бели зуби порасли мало укосо.
Неко носи наочаре.
Неко се страшно зацрвени када се постиди.
Некоме се узлупа срце када треба да одговара на часу.
Неко се веома боји инјекције и доктора.
Неко се боји мрака.
Неко би желео да има мобилни телефон.
Неко би желео да има сестру или брата.
Неко једва чека да порасте, јер су му досадили мама и тата који стално нешто бране, те немој ово, те немој оно...
А има и оне деце која су порасла, и мада су већ велика, не могу, или не умеју ништа да ураде сама, и увек им треба помоћ маме или тате, сестре или брата.
То су она деца за којом се често окренемо када их сретнемо на улици. То су она деца коју загледамо ако седе у инвалидским колицима, или тешко корачају, као да су им колена закочена и везана, или муцају када говоре, или не виде да су умазана по лицу и да им цури из носа, или у уху имају мали звучник што им помаже да боље чују и носе тај апарат као што неко носи минђушу...
То су деца која се само наизглед разликују од нас и вас.
У ствари, они само не могу као ви да потрче, ходају, да виде или чују без нечије помоћи или без помоћи неког помагала.
А иначе, сва деца подједнако воле чоколаду, воле да се играју, и посебно воле да имају другове са којима могу да причају о својим сновима, жељама и о ономе што би желела да постану када порасту. И сва деца подједнако жуде да воле и да буду вољена.
Љубав је свима потребна.

Љиљана Дугалић