Даунов синдром
И ДЕТЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ ЈЕ ДЕТЕ
Када сам пре неколико деценија истраживао колико се деце роди са Дауновим синдромом, открио сам да се рађа свако 736 новорођенче.
Поред карактеристичног изгледа, обзиром да су дебељушкасти и када одрасту, имају још неке особине које их чине препознатљивим на улици. Ова деца воле музику и имају смисла за њу. Могу бити веома мирна, или пак хиперактивна. Са својим малим прћастим носићем и широким лицем, као бебе су врло љупки, а када поодрасту веома су шармантни. Наравно, уколико их се родитељи не одрекну и не оставе их у Дому за децу са инвалидитетом.
Сваком детету, а посебно деци родјеној са неким здравственим проблемом, више него другој деци, потребна је нега, подршка породице и околине. Деци са инвалидитетом као и свој другој деци потребна је љубав и стална подршка не само у току целог дана, него и целог живота.
Зато је важно да дете буде у својој породици, а императив је да је неопходан тим стручних лица који би родитеље на најправилнији начин усмерили како би се постигао максимум дететових могућности. Посебно је важно да деца са инвалидитетом буду укључена у редовне дечје установе, обданишта, забавишта и школе. Никако није добро, и веома је нехумано одвајати децу са инвалидитетом од својих вршњака.
Хуманост једног друштва цени се, поред осталог, и по ставу који има према старима, деци и, посебно према онима који имају већу потребу да се породица и друштво брину о њима. Деца са инвалидитетом донедавно су била срамота за породицу, те су их држали изоловане у заклоњеним просторијама, шталама, подрумима, мрачним и скривеним местима домаћинства.
Одувек сам, у својој дугогодишњој пракси професора, доктора Института за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду, сматрао да су остаци таквог става у савременом друштву смештај деце са инвалидитетом, врло често одмах по родјену, у организоване друштвене институције као што су «Колевка» у Суботици, Дом у Ветернику код Новог Сада, «Јабука» код Панчева).
Жалосна је појава да у одлуци да се дете смести у институцију често врло активну улогу имају лекари, бабице, психолози, социолози... Лично, одувек сам родитељима говорио да је њихово дете њихово по родјењу и да се никако и никада свога детета не треба стидети, посебно ако је дете родјено, или је временом стекло инвалидитет.
Можда није неважно скренути пажњу да је смештај у институцију велико материјално оптерећење за једну државу и друштво. Значајно би било да се ова средства доделе породици да би се за њихово дете обезбедили сви потребни услови за максимално коришћење физичких, емоциналних, менталних и духовних могућности.
Драги родитељи, сестре, браћо, бабе, деде, педијатри, психолози, социолози и дефектолози покажити најбољу страну своје личности и дајте свој допринос да деца са инвалидитетом буду прихваћена и вољена у својим породицама. Само у својој породици, као и свако друго дете, и дете са инвалидитетом постиже највише, ту су срећна, безбрижна и весела.
Људи, комшије, суградјани, држава, град, пријатељи, школа, сва околина треба да покажу поштовање, дивљење и разумевање према породицама деце са инвалидитетом које, после свих проблема и искушења, складно и у љубави живе.